Magija začina | gastronomija

MITOLOŠKO – MAGIJSKO ZNAČENJE NEKIH BILJAKA

I NJIHOVA GASTRONOMSKA PRIMENA U TURIZMU I UGOSTITELJSTVU

dr Milorad Vukić

Visoka hotelijerska škola, Beograd, Srbija

Izvod

Sve biljke su magijske. Svaka na čudesan način izrasta iz neorganske materije koristeći kao jedinu energiju sunčevu svetlost. Upotreba magijskih biljaka seže u daleku ljudsku prošlost, i može se uočiti u svim kulturama. Biljke ponekad znaju da puste podzemne izdanke u čovekovom telu da bi u njemu probudile snove, fantastične slike i skrivene moći. Neke biljke u sebi spajaju boga i demona i označavaju početak alhemije.

Pođimo od zavijanja duvana, teoističkog napitka besmrtnosti – čaja, islamskog napitka – kafe, koja aktivira onaj okidač duha koji svest drži u budnom stanju, kakaoa koji će postati obeležje jedne paganske civilizacije, do bodlerovskog hašiša koji se maže na hleb. Flora je služila kao neiscrpno izvorište magije, a telo je imalo priliku da se upozna sa čudesnim egzaltacijama. Ovaj rad predstavlja pokušaj iskoraka ka mitološkom i magijskom, koje je stvarno isto onoliko koliko je i sama stvarnost magična.

Ključne reči: mitologija, magija, biljke, čaj, kafa, kakao, gastronomija.

Uvod

Biljke predstavljaju mladost organskog sveta; one iako su bez svesti, ipak su organizmi puni zdravlja i snage. Tom svojom jedrinom one, pak polako prodiru sve vise ka svesti. U drvetu vidimo nesavršene ljude, koji upravo kao da oplakuju svoju zlu sudbinu, što su svojim korenom vezani za zemlju. (R.V. Emerson)

Biljke predstavljaju skladište sunčeve energije i čine osnov opstanka kako životinjske, tako i ljudske vrste. One nam ne pružaju samo hranu, lekove, mikro i makro elemente, već i jedinjenja koja mogu da promene svest, odnosno samu srž našeg postojanja. One svoje životne sokove crpe iz tla u koje uranjaju korenjem i rizomima. Biljke ponekad znaju da svoje podzemne izdanke puste u čovekovom telu da bi u njemu probudile snove, fantastične slike, a veoma često i skrivene moći.

Ovaj nepoznati svet u kojem se začinju pijanstva i izmenjena stanja svesti, istraživali su mudraci i ludaci, vidoviti i lakoverni, umetnici i seljaci i svi su na svoj način stvarali predstave koje su se tajno širile u vidu mitologije i magije. Mnoge od tih biljaka su deo naše svakodnevne ishrane, napitci bez kojih ne možemo da počnemo dan. Magijske biljke menjaju naša čulna opažanja, a time i način na koji posmatramo spoljni svet. Ova izmena u opažanju dovodi do promene u svesti. „Kada se zatvori prozor sa koga se pruža pogled na našu svakidašnjicu, stvarnost, jedna druga stvarnost obuzima našu svest, stvarnost za koju nam naše iskustvo govori da je barem u toj meri stvarna koliko i naše svakidašnje stanje, ako ne živopisnija, stvarnija”

Ponekad čitave civilizacije koriste stimulativna sredstva, iskazujući time žudnju za nekim drugim svetom ili, pak, tegobe i mučnine zbog toga što žive u svetu kakav jeste.

Negde je to vino, negde rakija, kafa ili čaj ili druge „teške” biljke ili biljne mešavine, supstance koje svrdlaju i rovare telom da bi iznele na svetlo dana njegove moći, ograničenja, bogatstva ili muke duboko skrivena u hodnicima podsvesti. Mnoge od ovih „blaženih” materija oduvek su služile kao uteha dušama koje traže svoj izlaz i čije je telo umorno od sopstvene težine.

Put koji vodi od biljke do njenih učinaka ide preko telurskih molekula, sila mraka i podzemnog sveta i hemije skrivene daleko od ociju, hemije jazbina. Biljka korenjem upija zemljine tajne koje ce izbaciti iz sebe kroz lišće, stabljike i cvetove kada ga ljudi budu pomešali i počeli da koriste. U nekim kulturama cvetni limbovi upućuju na mesta gde duše prebivaju u iščekivanju spasenja, ali i na one mračne predele u kojima Mojre tkaju i love ljudske sudbine.

Biljke, radnje sa njima i njihove moći najčešće predstavljaju izraz težnje, potrebne da se pronikne u skrivene slojeve bića, da se zna po nešto o moćima koje u normalnim uslovima nisu pristupačne ljudima.

„U biljkama se može naći sva moć ovoga sveta. Onaj koji poznaje njihova tajna svojstva je svemoćan”.

Svet je reka neprekidnih promena. Samo su promene večne. Sve što živi doživljava promene. Na početku svest se pojavljuje iz ništavila, potom se uobličava u čoveku koji doživljava svet i da bi se na kraju vratila u ništavilo.

Kako neki kažu promena je određena božanskim zakonima, a ipak se na promenu može uticati. Ako poznajete zakone promene umećete i da ga primenite, upravo to je način na koji nastaje magija. Većina ljudi želi da bude zadovoljna svojom stvarnošću. Ukoliko nismo zadovoljni, tada nešto ne valja i moramo menjati.

Moramo voditi računa kojim silama ćemo dozvoliti da potpomognu naše promene. Često umišljamo da promena može nastati jedino uz učešće bogova i demona.

Obicno kažemo, kad vidimo, da je neko naglo smršao, „Šta si to učinio, koju si magiju koristio ili koju si dijetu koristio”, što ukazuje da dijeta ima magične moći, odnosno „stvari” koje je čovek inkorporirao u sebe. Da li je samo dijeta delotvorna ili sugestija koja je delovala kako na svest, tako i na podsvest. Želja za boljim telom, profilom sadašnjice, istrajnost, volja za promenom, karakter ili moralni koeficijent pojedinih namirnica.

U panteonu cveća, lišća i začina ili uopšteno bilja koje očekuje telo da bi ga oslobodilo težine svakodnevnice, biljke čaja, kafe i kakaovca simbolizuje napitke i ekstrate koji se danas uobičajeno pripremaju, dok su u davnini bile predmet posebnih mitologija. One na slikovit način predstavljaju potencijale tela, kao i nužnu tenziju između duše i tela koje tu dušu u sebi nosi. Kako reče Michel Onfray u svome delu La raison gourmande „Kao bojažljivi i suzdržani, skoro homeopatski pokušaji, rajevi ili nirvane, kao pristupi saznanju koje se kloni bezdana, kao stremljenja blaženim stanjima, bezalkoholna, stimulativna pića spadaju u red okrepljujućih sredstava iz porodice nepenti”.

Ova sredstva nikada nisu bila privlačnija i neophodnija nego danas. Zamislite naš svakodnevni život bez kafe, čaja, kakaoa, čokolade i drugih izvedenih proizvoda od njih. Zamislite doručak u nekom hotelu bez ovih nekad božanskih, a danas narodnih napitaka. Ova tri osnovna napitka predstavljaju proizvod slučaja i kultivizacije, znanja, veštine i domišljatosti, rezultat spoja aleatornog i obradive kodifikacije. Ovo je razlog pri objašnjenju njihovog nastanka što se pribegavalo mitologijama, pričama koje su kopale po najdubljim slojevima duše. Ova tri kazančića ispunjena „svetim” tečnostima omogućavala su borbu protiv smrti i njenih simboličkih oblika, kao što su san, pospanost, umor i obamrlost. Ovi „kosmički” napici koji se odupiru delovanju Tanatosa i njegovog brata blizanca Hipnosa, usavršili su ljudi odlučni da se odupru entropiji. Poput metafizičara oni su svoje tajne napitke čuvali i samo „odabranim” davali, kako bi dokazali da su bar na kratko ove paklene sile obuzdali.

Zavisno od kulture, svaki od ovih napitaka ima svoju moć i magiju koja prožima čitavo čovečanstvo i zajednički je imenitelj mnogih druženja kao sto su caffee break,tea party, chocolate party, five o’clock party, breakfast, itd. Neki ugostiteljski objekti po ovim napicima nose ime: kafana, kafe poslastičarnice, kafei, čajdzinice, itd.

Iz izloženog se moze zaključiti zašto su biljke sa neverovatnim magijskim moćima služile u praksama i ceremonijama magičara, iscelitelja, šamana, vračara i drugih i zbog čega su one odigrale važnu ulogu u mističnim kultovima.

Magija koja se zove čaj

Po legendi svakako treba spomenuiti velikog kineskog izumitelja napitka besmrtnosti i taoističkog nadahnuća Čen Nunga. Odvratnog, ružnog cara po mitu brata Minotaura, koji umesto da luta helenističkim hodnicima i lavirintima, on podučava kineze poljoprivredi, medicini, veštinama obradjivanja zemlje i gajenju biljaka. Čen Nung svakom savetuje da prokuva vodu pre upotrebe. Upravo mit ga i prikazuje u toj polufarmaceutskoj formi. Za mnoga važna otkrića više dugujemo slučajnostima, odnosno aleotornim silama, nego nekim čvrstim racionalnim projektima. U ovom slučaju se pobrinuo povetarac otkinuvši sa obližnjeg drveta jedan list koga je majka priroda spremila da i sam padne, ali umesto na zemlju pravo u carevu posudu vrele vode. Mudri car je sačekao da vidi šta će ispasti. Učeći od najboljeg učitelja, prirode, sačekavši da se list natopi i pusti svoju magiju, Čen Nung okusi tečnost. Nešto se otvori u njemu, i izbistri mu misli i on svati da je to dobro. Ovaj spinozistički prizor „oprirođene prirode” svide se caru, pa je svoje znanje preneo i drugima, a od Kine načini prvu zemlju u koju će ova blagorodna alhemija uhvatiti korene i dovesti do čajne ceremonije, lekovitih mirisnih napitaka. Čajni vrt je najsvetiji prostor u hramu „lišće je hrana slična nektaru, a berba je obred dostojan drevnih prizora”.

Svakako treba spomenuti još jednu priču čudesni postupak i jos čudesnije moći čajne biljke. Radi se o simboličkom gestu indisjkog princa Dharme (Bodhidhrama).

Ovaj hinduistički velikodostojnik proveo je mladost burnu u lagodnom i razvratnom životu, zato ga smatraju prethodnikom Sv. Avgustina. Jednog dana Dharma je zaželeo da okonča sa raspusnim životom, udeljena mu je milost i preobratio se u lutajućeg monaha. Da bi okajao grehove, princ je odlucio da se posveti, isključivo molitvi 24h dnevno.

Nije spavao, dremao ili odmarao, samo molitva, meditacija, i ništa drugo. Od tada se u budizmu savršeni smatraju oni koji nikada ne trepću i po toj osobini ih lako možemo prepoznati. Legenda kaže da nikad nisu videli da je nešto pojeo, da se osmehnuo, našalio, da se odmorio, ili bilo šta uradio, što bi ga odvratilo od date zakletve, odnosno zaveta.

Iskušenja su nebrojena, ponekad telo ostaje nejako pred prirodnim silama. Dharma je zaspao, i u jednom trenutku je prokockao sav svoj stečeni mistički kapital. Kao i uvek, Hipnos je odneo pobedu, lepi edenski snovi su se raspršili, zavet je prekršen, a osećanja krivice postaje veliko. Sve će ovo uticati da naš junak osakati sebe.

Uzeće nož i odrezati očne kapke, a zatim će ih zakopati u zemlju, tako silom prilika nikada više neće zaspati. Posle više godina obišao je mesto na kome je pokopao deo svog tela. Uočio je jedan žbun čiji su ga listovi podsećali na očne kapke, biljka je iznikla iz rasada zakopanih kožica. Dharma je sažvakao nekoliko listova i otkrio magijsku pričest koja je omogućavala očima da neprestano budu otvorene. Osetio je da mu se telo i duša nadimaju od neke vesele snage i energije.

Verovao je u okrepljujući stimulativni učinak biljke čaja i koristio je u soteriološke ciljeve. Govorio je svojim učenicima „uzmite pijte”. Od tog časa budizam i čaj su počeli da se šire Kinom. Dharmino prvo pričešće bio je čaj i lepinja. Pripremu čaja dinastija Ming dovešće do savršenstva odnosno čajnu ceremoniju pretvoriti u duhovnu vežbu simboličkog značenja, ne samo za jednu kulturu, nego i šire. Šolja čaja predstavlja ogledalo duše i kulture koja ju je i iznedrila. Čaj je put kojim se stiže do mudrosti zena. Od Čen Nunga preko Dharme do običnog korisnika, u domaćinstvu ili ugostiteljstvu, službenika tejizma, čaj će ostati duhovni agens visoke zasićenosti koje će osvojiti svet. „Malo predmeta, nimalo reči, ali zato obilje, bezbroj znakova koji upućeni lako mogu dešifrovati, a koji se za neupućene graniči sa besmislom i apsurdom. Suštinu tejizma najbolje je formulisao Sen Rikju, izjednačavajuci duh čaja sa četiri osnovna načela: skladom, poštovanjem, čistocom, i spokojstvom”.

Na razdelu zemlje i vazduha

Ljudi su smrtna bića, i nisu u stanju da se sa tim pomire. Zato će nektar i ambrozija iskrsaviti kao sporadični fantazmi u svim kulturama. Božanski napici, magijske biljke, nebeska hrana, mračne dubine, itd. su brojna srodstva koja poklanjaju besmrtnost u nedostatku nekog opipljujućeg uspeha pred tom strašnom i neumitnom kobi koja se zove smrt.

I pre egipatskih vremena čovek je bio zakupljen mišlju, ako se mora umreti koje bi materije valjalo uneti u telo i pomešati ih sa krvlju kako bi se sprečilo da se naše životne tekućine ne zgrušaju. Koji su to sokovi, esencije, koncetrati, tečnosti koji raspolažu snagom, vitalnošću i magijom dovoljno da omogući stalnu cirkulaciju životni tok smrtnim bićima. Stari grci imali su vode Lete koje su dovoljne da sve zaboravimo i time poništi naš trud što smo ga uložili u pružanju otpora naumoljivom i „pravednom” Tanotosu.

Biljke su neiscrpno izvorište maštarije i simbola. Sa svojim korenjem koje se hrani zemljom i mračnim htonskim silama, sa nadzemnim delom, a posebno s cvetovima koji se pružaju ka nebu i svetlosti one na svoj način pričaju o vezanosti za zemaljski svet, ali i o težnji ka nebeskom, o dvostrukoj prirodnosti podzemnim silama i emanacijama etra.

Na razdelu ovih dveju materija zemlje i vazduha, natapana vlagom, biljka se može pretvoriti u prenosioca magičnih dejstava. Da bi to postala, dovoljno je da joj ljudi iscede sokove proniknu u njihove tajne pomešaju moći i dođu do magijskih tečnosti koje će se tako preobratiti u metafizičke napitke.

Većina biljnih sokova nosi u sebi životne moći. Budući spermatoforan, on je poput nekog psihopompa. Sve ovo ukazuje na onaj značaj i pažnju sto su je alhemičari poklanjali biljkama, i ne samo biljkama nego i mineralima, odabranim moćima da pruže odgovor na večni filozofski problem-kako doci do eliksira besmrtnosti. Osim filozofije jedna druga disciplina ozbiljno se bavi ovim problemima, a to je gastronomija koja je mnoge tajne napitke i plodove prirode socijalizovala i približila običnom smrtniku kroz jednu od svojih grana, turističku gastronomiju.

U bilo kom hotelu možete da uživate u mnogim plodovima i eliksirima, u skrivenim moćima složenim na tanjiru što ih je za vas spremio veliki majstor gastronom da ojača vaše skrivene želje i potencijale, otera tugu, i razmišljanja da vas vine u visine Olimpa, tamo gde boravi Gastreja i hedonistički andjeo. Svako preterano opuštanje baca nas u bezdan, i naručje Hada. Da li je skromnost, opreznost, umerenost, hedonizam po meri čoveka, jedan od elemenata eliksira besmrtnosti. Ova tajna mogla bi se proučiti jedino posredstvom gastrozofije koja u sebi miri panteistička i vitalistička porekla i gledišta.

Jedan napolitanski pisac iz 16. veka Đan-Batista dela Porta usavršio je čudnovatu nauku Fitognomoniju. On je pošao sa stanovišta da biljke poseduju lekovita svojstva, da se u prirodi za svaki otrov može naći protiv otrov, i da je instinkt omogućio životinjama da dodju do tog sopstvenog otkrića. Po ovoj teoriji forma je nosilac značaja. Ako neka biljka svojim stablom, cvetovima, listovima, odnosno svojom anatomijom podseća, tj. asocira na oblik: zuba, oka, prsta, srca, itd. to ce značiti da je ova naročito podesna za njegovo lečenje. Fitognomonija kao i opoterapija Braun-Sekara, koji se zalagao za korišćenje biljnih sokova, nece ostaviti trajnog i vidljivog traga u evropskoj nauci.

Magija koja se zove rakija

U svojstu farmakopeja i soteriologija duše i tela, biljke su izvor nadahnuća čija je magija i tačna kombinacija daje izvanredan rezultat. Jedan od takvih plodova biće i rakija čije ime dovoljno govori o fantazijama i željama kojima ova mešavina može da udovolji. Svakako treba napomenuti da značajan deo profita i zadovoljstva u ugostiteljstvu leži na ovoj „đavoljoj” tečnosti. Aqua vitae-voda života kako su je zvali alhemičari rađa se iz veze vatre, vode, odnosno biljnog soka. Sila i moć žestokog pića paraće utrobu poput mača. Najmanja količina alkohola sadrži u sebi nevidjenu količinu moći i energije. Tu magiju podariće nam destilacija.

Vatra koja zagreva destilacioni sud proizvešće vrele suze destilata koje se cede kroz zakrivljenu cevčicu, da bi „Vraga” zatvorili u bocu i poslali u ugostiteljske objekte da širi svoju magiju i moć kako na pojedince, tako i na grupe prevodeći ih u druge svetove i otkrivajući im nevidjene stvari.

Zato su krivi Arapi i alhemičari izumitelji destilacionog suda koji vekovima ne manja svoj oblik. U zavijucima i spiralama „lažnom lavirintu koji ima zadatak da uspori tečnost obaviće se hlađenje i formirati ukus. Otud i navika da se čašica alkohola pomiriše. Nos i duša biće zagolicani tim isparenjima, izvorom prolaznih zadovoljstava koja ce potrajati koliko i sećanje na njih pod uslovom da ne proizvede posledice.

Kroz specifičnu težinu izmorene tečnosti alhemičar-kazandžija prati i pronalazi jedno načelo. Podsetimo se Platonovih reči: „Esencija, čista eterična forma ekstrahuje se iz limbova jezgra materije u koje prebiva. Dok atomi plešu, a molekuli vibriraju, mirisni aromatični ekstrakti poprimaju magijska ili zlokobna svojstva. Oni će raspolagati moćima da produže život, odagnaju smrt, povrate izgubljenu energiju i sačuvaju snagu organizma. Kao voda života, oni u tečnoj pokretljivosti kriju sile kojima se život manifestuje. Sve ovo ukazuje, da kroz destilaciju, biljke žrtvuju svoje prirodne moći u korist novih mogućnosti, drugih potencijala. Ovim neobičnim postupkom, kvintesencijom lukavosti uma, čovek razgradjuje ono što je priroda, odnosno Bog našli za shodno da stvore. Ova transcedentalna forma završiće stešnjena u bačvama ili providnim bocama mirna i uspavana čekajuci priliku da nas ponese tamo gde „duše večito plešu” bar na trenutak. Za ugosrtiteljsku delatnost veoma je važno spomenuti Sv. Patrika, sveca po vokaciji, preobraćenika, koji je 432. godine stigao u Irsku iz Egipat, gde je širio Isusovu veru, koji je u svom prtljagu doneo novi destilacioni sud. Pomoću tog aparata, donetog sa istoka, obaviće destilovanje žitne šire, koju će nazvati uisge betha sto na škotskom jeziku znaci „sveta vodica”. Ali to je tek početak. Kada je 1170. godine engleski kralj Henri II osvojio Irsku dozvolio je svojim vojnicima da u jednoj opatiji, gde se destilovanje još obavljalo prema obredu Svetog Patrika, eksperimentišu sa pićem. Osokoljeni ovim napitkom, ratnici su osetili da im na leđima izrastaju krila, i da postali neka vrsta paganskih anđela.

Natopljeni izunutra ovim magičnim napitkom, bili su u stanju da lete kao strele-to Whisk na engleskom. Uz pomoć Svetog Patrika otkrivena je magična tečnost koja je dobila ime viski. Na ovoj osnovi uslediće veliki broj pića: konjak, armanjak, kalvados, rum, džin, vodka, tekila, koja u sebi harmonizuje i združuje grozđe i jabuku, šećernu trsku i krompir, agavu, i sve moguće plodove i korenje. A šta reći o pravom leku „infuziji zvanoj crmnička rakija i vino. Magija koja nas je sokolila veoma često.

Telo je destilacioni sud, ljudska mašina koja destiluje i pretvara molekule alkohola u potencijalnu eksploziju. Mnogi u osećanju teskobe i nezadovoljstva životom, svoja egzistencijalna pitanja rešavaju alkoholom. Osuda bila teološke ili medicinske prirode, glasi: „vatra očekuje sve koji su zgrešili uz čašicu pića, jer su time u sebi oslobodili životinjske nagone, razbudili opasne životne sile i pristali na učešće u dionizijskim igrama”. Sva alkoholna pića su magijski i životni napici, čudesne supstance koje daju brze i pouzdane efekte i rezultate.

Duh vina je sličan etru, gori bez plamena, i ne odaje toplotu isčezava tiho u prozirnosti usisan vazduhom, pomešan sa njim uspinje se ka nebeskim predelima, gde prebivaju destilacije destilata, estrahovane i oslobođene alkoholne duše. Evaporat ima u sebi nečeg magijskog budući da predstavlja neki prostor koji bi se hranio alkoholnim isparenjima. Kako reče Michael Onfroy u limbovima neba počiva preostatak anđeoskog udela. Dionizije i njegove furije nalaze u destilovanom alkoholu i u ugostiteljstvu odveć moćne sluge i saveznike. Jer, trgovina sa bogovima se od najstarijih vremena obavljala posredstvom mirisa i isparenja. Ovo još jednom potvrđuje srodnost između špiritusa i spiritualnog, odnosno između alkohola i duha Dionisove krvi i Apolonove nadgradnje. S obzirom da se alkoholna isparenja dižu ka nebu, kako ono deluje na „tela”anđela? Jesu li oni u stanju da osete magiju pijanstva, opijenost ili pripitost. Teturaju li se nebeskim svodom? Alkohol duše oblači u tela, a duh u materiju, pa je to jedan od uzroka njihovog pada (pali i posrnuli andjeli).

Opojna isparenja dovode do trajnih ostećenja mentalnih sposobnosti koje su poklekle pred hedonističkim porivima. Satana je alkoholičar veliki deo svog života, prebiva u sveri „andjeoskog etra”. Da nema zla svet bi bio bljutav odnosno nedostajala bi mu polovina razloga za postojanjem.

Posebnu pažnju svakako treba iskazati pojedinim sveštenicima i njihovoj teoriji i praksi stimulativnih religija, pogotovo kad daju svoj doprinos procvatu greha , poput opata Mezlijea Šabera, vrsnog kompozitora i muzičara Vivaldija (zvanog riđi sveštenik), oca Žeroma Mobera zbog uspeha sa Šatrezom.

U ovom nabrajanju nisam spreman „prihvatiti greh”, a da ne spomenem prvog u svešteničkom staležu oca Perinjona hipotetičkog i mitskog izumitelja šampanjca. Po nekim zapisima svesrednu pomoć pružili su mu otac Rinar i otac Udar. Nadam se da se dragi Bog smilovao njihovim dušama. Ja im uz dobru čašicu Šampanjca odajem počast na antički način.

Treba spomenuti da je vek Luja XIV bio vek šampanjca, jer su monarh i benediktanac bili ispisnici (1638-1715). Otac Perinjon bio je savremenik Njutna. Prvi spravlja božanske napitke čiji se mehurići zarobljeni u nečijoj duši, dižu ka nebu. A drugi izvodi formule pozivajući se na voćke koje padaju. Dok je Deni Papen razmišljao kako mehanički da ovlada silama, Dom Perinjon je taj isti problem rešavao sa šampanjcem i mehurićima. Taj magični napitak se smatra vinom nad vinima, kvintesencijom onoga što odlikuje sve Nojeve napitke. On poseduje sve kvalitete drugih vina, a nema ni jednu od njihovih mana. Šampanjac je prefinjen, istančan, moćan, osoben, aromatičan, lagan, stvara veselost, svetkovinu, radost, laku omamljenost.

Ne stvara pijanstva iz kojih bi progovorio prostakluk, i vulgarnost, i ne otkriva mračne strane duše, ali ipak je magičan, što većina žena potvrđuje.

Prisustvo šampanjca u ugostiteljstvu preobražava materiju darujući joj večni dar lakoće i hedonizma. Na spisku taština on simbolizuje efemernost kratkovečnost. A šta je čovek, ništa više od mehurića sapunice, odnosno šampanjca. Quis evadet? (Ko je umakao) „Mehurici šampanjca su metafora nevolja čoveka lišenog Boga po Paskalu, ali spinozističke teorije o determinizmu- pokoravanju nužnosti”.

Savrmenenik šampanjca bio je i Lajbnic koji je mogao da napiše manifest uzavrelosti, brevijar šampanjcu uz svu njegovu „vrtoglavicu”.

Dom Perinjon je simbolična, magična, barokna pojava na koje se od svih vina najbolje vidi učinak kultivisanja. Predanje kaže da je ostao slep pred kraj života, i nenadmašan u veštini kombinovanja različitih vrsta vina. Gubljenje jednog od pet čula bila je cena koju je morao da plati za savršenstvo jednog od četiri što su mu preostali. Ovo što odlikuje magičnost šampanjca je strast prema vazdušastom i lakom, ravnoteži, punoći, praznini, života i smrti, pri čemu se celina razlaže. Ovo je uslov da ovo vino peva u čašama, odnosno iskazuje specifičku retoriku izmedju duše i tela, agzaltirajući taj neopipljivi i nevidljivi deo nas ka nebu. Pjer Žan Žuv će za šampanjsku melodiju reći da simbolizuje „život suprostavljen grehu”.

Ne treba zaboraviti da su ljudi u iščekivanju večnog života, anđeoske sreće i u trenucima teške tuge, često u rakiji nalazili ono što im teologija nije bila u stanju da ponudi. Pa otuda ona narodna „svako bira vodicu za pročišćenje prema svojim sklonostima”. Sva ova pića najviše učinka i magijskih dejstava imali su prema vulgum pecus koji je svoju muku hteo da udavi u boci i time nadje utehu. Mnogi dušebrižnici su govorili da radost treba svesti na najmanju meru. Po njima ispadalo je da bi trebalo umreti još za života, da ne bude prekasno. Odnosno, ne piti i ne jesti ili ako se već mora, onda samo ono najvažnije, sva zadovoljstva što nam ih pruža gastronomija, smatrati grehom sa posebnim osećanjem krivice, koje će ogaditi uživanje u jelu i piću.

Mnogo knjiga je posvećeno „Artes moriendi” koji pozivaju na umetnost suzdržanost i skromnost. Jednog od zagovornika posnih ideala (Luiđija Kornara) Niče će kasnije, iz čiste sprdnje citirati pošto se privoleo trezvenosti nakon četrdeset godina provedenih u razvratu. Voistinu, nikad nije kasno za preobraćenje. Nemojte da pijete i jedete prekomerno i više nego što je neophodno, jer zubima kopate sopstveni grob. Hteli ili ne, moramo verovati u sudbinu koja je od nas napravila metiljavka ili hedonistu.

Zaključak

Kako reče dr Kristijan, reč pručavanje magijskih biljaka je pustolovina koja vodi daleko izvan međa akademskih nauka. Prema predanju čovek je iz nepromenljivog stanja raja kročio u svet promene. Jednom kad je iskoračio više nije bilo povratka. Prijatna sećanja duboko zapretena ostala su u podsvesti, tako je počela potraga duž linije koja vodi natrag u to blaženo stanje. Pručavajući neke magijske i gastronomske biljke, čovek nailazi na očaravajući i šarenolik opis nekih manje poznatih područja ljudske kulture. Svi doživljavamo svet na sebi svojstven način, a isto tako uobličavamo i stvaramo sliku o njemu. Ukoliko nismo zadovoljni sa stvarnošću tad treba nešto menjati. Čovek obično smatra da promena može nastati uz pomoć bogova ili demona. Magijske biljke su za magičara oruđe kojim se služi da bi promenio stvarnost. Zavisi od magičara da li ce one biti upotrebljene u loše ili dobre svrhe. U ovom radu nisam se bavio antropološkim i etnofarmaloškim upotrebama biljaka. Antropologija izučava ljudsku kulturu, dok etnoformakologija se bavi izučavanjem upotrebe farmakoloških aktivnih supstanci u određenim kulturama.

Savremene laboratorije danas mogu proučiti bilo koju materiju i tačno nam dati koja to supstanca deluje na ljudsku psihu. Bez obzira koliko se nauka trudila da određene zablude ospori, one i dalje žive i imaju potporu u narodu. Mnoge predstave o biljnom svetu su tipično dečije, ali im ne možemo odreći toplinu jakih, iskrenih osećanja, kao i lepotu smele zamisli. Ove osobine privlače neodoljivoim silom i današnjeg racionalnog čoveka.

Magija označava svestan pokušaj da se stalno promenljivi svet preobliči kako bi se postigao određeni cilj. Magija se oslanja na one sile univerzuma koje nisu vidljive prosečnom čoveku i razumljive. Da bi se ovim silama upravljalo potrebno je znanje o unutrašnjim odnosima između stvari i njihovog nadčulnog delovanja. Zbog ovih svojstava i načina delovanja može se sa sigurnošću reći da je gastronomija magijska nauka koja koristi skrivene sile univerzuma za održanje života čoveka. Njene magijske moći obilno se koriste u zadovoljenju gosta, dok hedonistički anđeo zadovoljno leprša iznad stolova šireći opojne mirise. Magija mirisa, ukusa i dobrog vina egzaltira dušu do rajskih vrtova. Gatsronomska magija je most ka drugačijim stvarnostima. Veliki majstor, gastronom dodaje tajni eliksir koji će nam promeniti stvarnost i podsetiti nas na davno izgubljene rajske vrtove. Magija čaše i tanjira je jedna od najjačih. Glad i najmudrije ribe natera na udicu. Svakako treba spomenuti još jednog čarobnjaka bez kojeg ovaj pir ne bi bio potpun, a to je restorater. Crni ili beli mag, osoba koja umereno ili neumereno puni čaše i tako direktno utiče na našu stvarnost. Gde ima dobrih čarobnjaka ima i zlih. Dobronamerna magija i zlo čarobnjaštvo samo su dva pola jedne celine, održavajući tako dramu postojanja i igru između Bogova i demona, uvažavajući sveti duh Gastreje, krećući se između Euterpe i Terpsihore. Kad god bi se radilo o mahnitosti i tajanstvu, o prelivanju i kolanju oslobođene energije Dionizije je bio na dohvat ruke sa svojim satirima po kojima će jedna divna, magična, mediteranska, i baštenska biljka poneti ime „Saturea hortensis/S. Montana“. Pored čubra treba spomenuti još mnoge magične biljke koje su svakodnevno prisutne u gastronomiji, kao što su: lovor, ruzmarin, bosiljak, beli luk, anđelika, selen, majčina dušica, majoran i origano, žalfija, nana, matičnjak, maslina, gljive, divlja salata, đumbir, morač.

Ovaj mali izbor gastonomskih magijskih biljaka, ukazuje da autor nema pretenzije da se bavi „pravim“ magijskim biljkama, koje se označavaju kao halucinogeni, psihodelici, anteogeni, psihotomimetici, psihodisleptici, ili ekstatici.

Albert Hofman koji je otkrio i proučavao magijske droge Meksika dao je veoma prikladan opis halucinogena: halucionogeni se izdvajaju od svih ostalih psihoaktivnih supstanci, svojim izuzetnim delovanjem na ljudsku psihu. Oni uzrokuju radikalne psihološke promene koje su povezane sa izmenjenim doživljajem vremena i prostora, osnovnih kategorijama ljudskog postojanja. Čak i svest o sopstvenoj telesnosti i sopstvenom identitetu se dramatično menja. Mnoge kulture smatraju da su biljke, koje su u stanju da izazovu takva stanja kod ljudi božanske.

Božanske ili ne, ove biljke se mogu primeniti nezavisno od magijskih radnji. Neke od njih imaju svoju primenu i u gastronomiji.

Uloga biljaka dubinski je uticala na narodnu dušu kroz vekove stvarajući nedoumice i mitove, i pridajući prirodnom svetu natprirodna svojstva. U praistorijskom periodu biljke predstavljaju jedan bitan kulturni momenat njihovog drevnog života. Rešavaju problem besmrtnosti duše umrlih ljudi koje se useljavaju u biljni svet, koji živi, raste, i nikakvog glasa ne daje od sebe. Takav biljni svet je predstavljao nastavak posmrtnog života čovekove duše.

Sve naše biljke možemo podeliti u tri grupe. U prvu grupu spadaju biljke koje poznajemo, još iz naše karpatske pra domovine. U drugu spadaju one biljke koje upoznasmo migracijama i dolaskom na Balkansko poluostrvo. Treću grupu sačinjavaju biljke koje upoznasmo posle velikih geografskih otkrića. Svaka od ovih biljnih grupa ima specifičan uticaj na živor, običaje, navike i mit našeg naroda.

Biljke treće grupe pretežno imaju privredni karakter kao što su kukuruz, duvan, krompir, paradajz, itd. ili su ukrasnog i delimično privrednog karaktera.

Ova grupa biljaka dolazi u dodir sa našim narodom, kad je već završila svoj mitski period. Ovo je razlog što one ne ostavljaju nikakvog traga u mitskim pričama i igraju podređenu ulogu u legendama i pesništvu, dok su u gastronomiji počele dominirati kao hrana i osnov za preživljavanje. Svaka od ovih biljaka u svojoj domovini ima mit i legendu koja se nije proširila na ostali svet, zajedno sa njom.

Biljke druge grupe su biljke Balkanskog poluostrva i istoka. One su zaostavština starih Tračana, Helena i Rimljana, ili su došli sa istoka preko Vizantinaca i Arapa.

Sa dolaskom na Balkansko poluostrvo, uticanjem hrišćanstva počeli smo zaboravljati na naše Bogove i mitove.

Proces potiskivanja sopstvene mitske tvoračke sile potpomogli su helenski, rimski, istočnjački, klasično oblikovani mitovi, koji neodoljivom silom prodiru u naše mitske umotvorine, menjajući im formu i sadržinu. Otuda je uloga karpatskog i balkanskog bilja mala u mitskim umotvorinama, ali i veoma pretežna u hrišćanskim legendama, u narodnom pesništvu, narodnoj medicini i gastronomiji.

Svaka biljka ima svoje značenje i mit u narodnom verovanju. Te mitološke karakteristike biljaka, različite su od naroda do naroda. Jabuka i smokva smatraju se drvetom saznanja i praotačkog greha. Kod starih naroda smokva je bila simbol rađanja i plodnosti. Kip Prijapa bio je građen od smokvinog drveta. Smokvin list beše prvo odelo grešnog Adama i Eve. Bor kod svih naroda predstavlja besmrtnost duše i večnosti. U staroj Grčkoj posvećen je boginji Kibeli. Brest je posvećen Morfeju i sinovima. Dunja je psvećena boginji Afroditi. Kod starih grka služila je kao zalog ljubavi. Mitologija je puna različitih značenja pojedinih biljaka, što zavisi od naroda, do naroda, ali najveći uticaj su izvršili grčki i rimski bogovi potiskujući domaće.

U susret nekim boljim i novim vremenima treba ponekad zastati i zagledati se u mitove i legende. Oni brišu surovost današnjice i vraćaju nas u maglovite priče kada vremena razgovaraju bez oštrih međa sadašnjeg i prošlog.

LITERATURA

Lambert Ortiz, E: Enciklopedija bilja, mirođija i začina, Zagreb, 1998.
Messegue, M.: Vratimo se prirodi, Otokar Keršovani, Opatija 1972.
Nussdorfer, N.: U carstvu začina, Droga Portorož, 1991
Sofrić, P.: Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod Srba, Sv. Sava, 1912
Voloik, J.; Stodola, J.: Herbs and Cahton editions, Prague, london, 1998
Vukić, M.; Đurišić, B.: Povrće, hrana za dug život, VHŠ, Beograd, 1995.
Vukić, M.; Đurišić, B.: Začini u gastronomiji, VHŠ, Beograd, 1995.
Witeman, K.; Basil, Lorenz books, London 1997.
Witeman, K.; Rosemarz, Lorenz books, New Zork, Sidney 1997.
Zaninović, m.: Vegetarijanska kuhinja, SNL, Globus, Zagreb 1985.
Kristijan Reč, Ritualna upotreba biljaka, IP Babun, Beograd 2001.
Vukić M.: Istorijsko-mitološko značenje nekih začinskih biljaka i njihova gastronomska primena, Hotel Link 2, Beograd
Vukić, M.: Gastronomija I, VHŠ, Beograd 2008.
Vukić, M.: Gastronomija II, VHŠ, Beograd 2008.
Vukić, M.: Nacionalne gastronomije, VHŠ, Beograd, 2008
Vukić, M.: Osnovi gastronomije, VHŠ, Beograd, 2009.
Vukić, M.: Salate, Zavod za udžbenike, Beograd, 2006.